Pi­še: Rat­ko Đu­kić


Cr­na Go­ra je su­ve­re­na ze­mlja i ne­do­pu­sti­vo je bi­lo či­je upli­ta­nje spo­lja u rje­ša­va­nje nje­nih unu­tra­šnjih pi­ta­nja.
Na­šoj ze­mlji ni­je­su po­treb­ni ni­ka­kvi sta­ra­te­lji, već ozbilj­ni me­đu­na­rod­ni part­ne­ri ko­ji će uva­ža­va­ti raz­li­či­to­sti i nje­no unu­tra­šnje ure­đe­nje, na ba­zi mi­ro­lju­bi­ve ko­eg­zi­sten­ci­je.
Ovih da­na je u na­šoj ze­mlji ak­tu­e­lan pred­log za­ko­na o ra­du, ko­ji će tu ma­te­ri­ju uob­li­či­ti, na osno­vu tri­par­tit­nog do­go­vo­ra, Uni­je po­slo­dav­ca, Sin­di­ka­ta i Pri­vred­ne ko­mo­re, od­no­sno Vla­de Cr­ne Go­re, ona­ko ka­ko to omo­gu­ća­va­ju prav­ne i de­mo­krat­ske re­gu­le, uz sa­gla­snost svih su­di­o­ni­ka tih pre­go­vo­ra.
Me­đu­tim, po­sta­vlja se oprav­da­no pi­ta­nje za­što opet, za­što na­pre­čac, za­što na šte­tu upo­sle­nih, ako se do­bro zna da je ak­tu­el­ni za­kon do­ne­šen pri­je dvi­je go­di­ne? Ko­me je sme­tao ta­kav za­kon i zbog če­ga se po hit­nom po­stup­ku tra­ži do­no­še­nje no­vog? Že­le li vas­to­dr­šci, ka­pi­ta­li­sti i ro­bo­vla­sni­ci, da još vi­še „steg­nu” ili „uhap­se” slo­bo­du ra­da, od­no­sno da rad­ni­ka do­ve­du u po­zi­ci­ju da ni o če­mu ne od­lu­ču­je, već da bu­de sa­mo pu­ki po­sma­trač ili ma­ši­na za pro­iz­vod­nju, ko­ju po­slo­dav­ci mo­gu is­ko­ri­sti­ti mak­si­mal­no i kad god za­že­le ta­ko „iz­ra­u­bo­va­nu” da za­mi­je­ne?! Da rad­ni­ka po­ša­lju u „sta­ro gvo­žđe” – na uli­cu, prav­da­ju­ći sve to na­vod­nim ne­ra­dom ili ne­spo­sob­no­šću ono­ga ko­jeg op­tu­šta­ju.
Sva­ko­me iole upu­će­nom u ovu ma­te­ri­ju, pa i la­i­ku vi­še je ne­go ja­sno da ni po­sto­je­ći za­kon ni­je fer i da je ne­pra­ve­dan pre­ma rad­nom čo­vje­ku... Ali, s ob­zi­rom na si­tu­a­ci­ju u Cr­noj Go­ri, gdje je po­sta­la mi­sa­o­na ime­ni­ca do­bi­ti po­sao i gdje ne po­sto­je fa­bri­ke i pred­u­ze­ća (jer su po­ru­še­na, za­tvo­re­na i opljač­ka­na), a no­vih ne­ma, on­da je sin­di­kat „mo­rao” da pri­hva­ti ma­nje zlo u stra­hu od go­re­ga. To go­re od go­re­ga se sad na­ja­vlju­je, ne vo­de­ći ra­ču­na o do­sto­jan­stvu, eko­nom­skoj odr­ži­vo­sti i dru­gim pa­ra­me­tri­ma u ko­ji­ma se ne­volj­no na­šao naš gra­đa­nin.
Do­kle, go­spo­do, do­kle na­bi­je­đe­ni iz­ra­blji­va­či rad­nič­ke kla­se? Do­kle će­te mi­sli­ti da je rad­nik rob ko­jeg tre­ba „odra­ti” i obes­pra­vi­ti da bu­de ro­ba bez ci­je­ne ko­ju mo­že­te da „kro­ji­te” i „pro­da­je­te” bud­za­što. Zar ne shva­ta­te da je taj vaš „mo­der­ni rob” iz­gra­dio ovu ze­mlju i sve što je po­dig­nu­to na njoj? A šta je do­bio- ši­ka­ni­ra­nje i ne­prav­du na rad­nom mje­stu, a kad vam vi­še ni­je po­tre­ban on­da ga kao po­sled­nju „pr­nju” od­ba­cu­je­te na uli­cu, da ta­mo tra­ži hlje­ba i bo­ri se da pre­ži­vi i svo­ju po­ro­di­cu odr­ži u ži­vo­tu.
Još vi­še za­bri­nja­va što je na­ša vlast do­zvo­li­la da se po­je­di­ne ko­mo­re iz­van Cr­ne Go­re mi­je­ša­ju u nje­na unu­tra­šnja pi­ta­nja, od­no­sno u ovom slu­ča­ju u do­no­še­nje Za­ko­na o ra­du po nji­ho­vim mje­ri­li­ma i uzu­si­ma, a ne ka­ko to na­še in­sti­tu­ci­je i Ustav na­la­žu. To je ne­do­pu­sti­vo i za sva­ku osu­du i za­to, mi ko­mu­ni­sti, sma­tra­mo da ta­kvu prak­su tre­ba hit­no pre­ki­nu­ti, jer u Cr­noj Go­ri ima­mo i zna­nja i ka­pa­ci­te­ta da sa­mo­stal­no ure­đu­je­mo bi­lo ko­ju oblast bez stra­nih di­rek­ti­va i cen­zu­ra. Naj­ma­nje što nam je po­treb­no je­su sta­ra­te­lji i to mo­ra bi­ti vi­še ne­go ja­sno i na­šim pri­ja­te­lji­ma, a po­go­to­vo oni­ma ko­ji nas ne do­ži­vlja­va­ju u tom smi­slu. Mi smo za sva­ku sa­rad­nju, to je i na­ša dr­ža­va pro­kla­mo­va­la, pri­je sve­ga na ba­zi mi­ro­lju­bi­ve ko­eg­zi­sten­ci­je.
Ko­mu­ni­sti sma­tra­ju da na­ša rad­nič­ka kla­sa ne smi­je vi­še da to­le­ri­še i da do­pu­sti da bu­de pred­met ra­znih ma­ni­pu­la­ci­ja i ucje­na po­je­di­nih po­slo­da­va­ca i ka­pi­ta­li­sta. Rad­nič­ka kla­sa ne smi­je da do­zvo­li da im oni kro­je bu­duć­nost i sud­bi­nu već mo­ra da po­dig­ne glas i ja­sno uka­že, pre­ko svo­jih le­gi­tim­nih pred­stav­ni­ka, pri­je sve­ga pre­ko sin­di­ka­ta, da ova­ko da­lje ne mo­že! Rad­ni­ke mo­ra­ju uva­ža­va­ti svi na eko­nom­skoj i po­li­tič­koj sce­ni, jer oni tre­ba da bu­du stub pri­vre­de ta­mo gdje ona po­sto­ji ili bi mo­ra­la da po­sto­ji. Rad­nič­ka kla­sa pro­iz­vo­di i stva­ra pro­fit od ko­jeg za­vi­si funk­ci­o­ni­sa­nje mno­gih in­sti­tu­ci­ja i dr­ža­ve u cje­li­ni, sto­ga joj pred­sto­ji ogrom­na bor­ba da po­vra­ti do­sto­jan­stvo ta­ko što će ši­ro­kim i so­li­dar­nim boj­ko­tom i ne­po­slu­šno­šću pri­mo­ra­ti „ga­zde”, ka­pi­ta­li­ste i ro­bo­vla­sni­ke, da pro­mi­je­ne od­nos pre­ma njoj, ka­ko bi i da­lje ostva­ri­va­li pro­fit.
Rad­nič­ka kla­sa mo­ra da is­ko­ri­sti mo­guć­nost, od­no­sno da u svo­je ru­ke uzme po­lu­ge od­lu­či­va­nja. Sna­žni­jom bor­bom za svo­ja pra­va mi­je­nja­će od­nos po­slo­dav­ca, od­no­sno mi­je­nja­će dru­štve­ni si­stem, a ti­me do­bi­ti so­ci­jal­nu, prav­nu i sva­ku si­gur­nost, od­no­sno ste­če­na pra­va iz rad­nog od­no­sa ko­ja su pot­pu­no ugro­že­na ili uki­nu­ta. Da­nas se rad­nič­ka kla­sa tre­ti­ra kao sva­ka dru­ga ro­ba, od­no­sno gur­nu­ta je na mar­gi­ne dru­štva.